Direktor za ZNANJE

DIREKTOR ZA ZNANJE

Najbolje firme u budućnosti će biti one u kojima svi zaposleni stvaraju, međusobno dele i koriste znanje umesto da ga sebično čuvaju za sebe.

Thomas Davenport & Laurence Prusak, autori "Working Knowledge"

U svetu kojem težimo da se približimo znanje je postalo najvažniji ekonomski činilac: ono je glavni sastojak onoga što se kupuje ili prodaje i osnovni resurs sa kojim ljudi rade. Zbog toga ovo pitanje, u vreme kada nam se svetski standardi poslovanja iznenadno nameću kao uslov, više ne treba da predstavlja daleku akademsku i teorijsku raspravu koja nas ne "dotiče", već vrlo praktično i životno pitanje kojem naši menadžeri moraju da posvete dužnu pažnju. Vreme u kojem je više sredstava ulagano u cveće koje se nalazi u predvorjima poslovnih zgrada nego u ljude koji se u njima nalaze, treba da ostane zauvek za nama. Vreme sakrivanja i izgovora je prošlo, sada se treba suočiti sa odgovornostima koje nameće izgradnja moderne organizacije koja će biti konkurentna na globalnom tržištu.

Zbog čega je znanje važno i kakav je njegov značaj za životni ciklus firme pokazao je konsultant Charles Handy u knjizi Debre Amidon "Innovation strategu for the Knowledge Economy".

Prema Handu-ju, svaka firma ima svoj razvojni put koji se sastoji od nekoliko faza. Na početku postoje ideja, usluga ili proizvod koji predstavljaju polaznu tačku i osnovu za razmišljanje o poslu, na osnovu kojih se, u drugoj fazi prave planovi i projekti razvoja. Treću fazu predstavlja institucionalizovanje (osnivanje) firme i okupljanje ljudi, a četvrtu okretanje kupcima i tržištu. Kroz sve ove faze firma ima uzlazni nivo i sve uspešno funkcioniše. Tada, međutim, dolazi do kritičnog momenta kada se određuje dalja sudbina firme.Charles Handy zastupa stav da kompanije moraju da se transformišu dok su uspešne (dok se nalaze u tački A) i

da intenzivno ulažu u znanje, kompetentnost svojih zaposlenih i inovacije. To će dati novi podsticaj razvoju firme i omogućiće joj da kroz razvoj stekne nove proizvode, a kroz marketing nove kupce (koje "guru" menadžmenta, prof. Peter Drucker, smatra jedinim opravdanim investicijama). U petoj fazi, firma postaje firma znanja koju odlikuje kompetentnost zaposlenih. Ukoliko ne krene ovim putem, firmi neumitno sledi stagnacija i potom silazna putanja (tačka B).

Suočene sa stalnim promenama i nepredvidljivim poslovnim ambijentom, sve veći broj kompanija u svetu uvida da njihov najveći kapital nisu njihove nepokretnosti ili novac koji imaju u banci, već znanja koja poseduju njihovi zaposleni. Kada ljudi koji vode kompanije shvate i prihvate ovu činjenicu, prirodno se nameće potreba da se promeni i način gledanja na organizaciju, menadžment, resurse, poslovne modele, urednosti, korporativnu kulturu i liderstvo.

Potreba za tehnološkim znanjima, znanjima o proizvodima, kupcima, konkurenciji, propisima itd. postaje sve veća, što je, zajedno sa mogućnostima koje pruža moderna informatička tehnologija (da ta znanja "skladišti", ali i da ih u svakom trenutku ponovo i brzo učini dostupnim) proizvelo upravljanje znanjem (knowledge management) u jednu od veoma aktuelnih i "vrućih" tema modernog poslovnog sveta.

Konsultantska kuća Gardner Group predviđa da će samo u SAD do kraja ove godine upravljanje znanjem biti delatnost oko koje će se "vrteti" milijarde USD. Medu svetskim kompanijama koje su lideri u upravljanju znanjem su Microsoft, Hewlett-Packard, Arthur Andersen, Dow Chemical, Skandia AFS, Chevron, General Electric itd. Sve ove kompanije imaju direktore za znanje (Chief Knowledge Officer - CKO), mada se još pojavljuju i nazivi direktor za učenje, direktor za intelektualni kapital, direktor za transfer znanja, direktor za intelektualne urednosti, inženjer znanja itd. Ova funkcija pripada višem nivou menadžmenta, u nivou direktora za ljudske resurse ili direktora za informatičku tehnologiju.

Među stručnjacima, međutim, mišljenja o ovoj funkciji su veoma podeljena. Neki smatraju da upravljanje znanjem treba da bude decentralizovano, da postoji na svim nivoima i da zbog toga ovaj posao ne treba prepustiti jednoj osobi, dok drugi smatraju da mora da postoji odgovoran pojedinac koji će biti glavni promoter koncepta znanja i koji će uložiti ogromne napore i energiju da bi se prevazišle sve barijere koje stoje na putu slobodnog toka informacija i znanja unutar organizacije.

Ono što predstavlja prepreku je činjenica da u mnogim kompanijama koncept upravljanja znanjem još uvek nije jasan, i da menadžeri ne znaju šta bi dobili njegovom primenom. Da je situacija u mnogim firmama još uvek nejasna potvrđuju rezultati istraživanja koje je prošle godine sprovela konsultantska firma Business Intelligence u SAD i koji pokazuju da 25% kompanija vidi jasnu potrebu za direktorom za znanje, ali da, isto tako, 40% firmi još uvek takvu funkciju u svojoj firmi ne smatra potrebnom. Ipak, prilikom odlučivanja da li da u svoju kompaniju uvedu funkciju direktora za znanje mnoge kompanije se obraćaju uglednim konsultantskim firmama za mišljenje, a mnoge od tih firmi kao što su Coopers & Lybrand, Ernst & Voung ili Priče Waterhouse i same imaju direktore za znanje. Da se za direktore za znanje stvari ipak odvijaju u dobrom pravcu potvrđuje nedavno istraživanje koje je sprovela "American Management Association" koje je pokazalo da se u više od 50% američkih kompanija odvija neka vrsta programa "upravljanja znanjem", dok za velike svetske korporacije taj procenat iznosi preko 80%. Takođe je zanimljiva vest da je University of California ponudio studentima dva programa za posao menadžera znanja, a prva generacija diplomiranih menadžera znanja se pojavila na tržištu znanja juna 2001. godine.